Moje ime je Filip Veselinović. Veliki sam avanturista i jedan od najvećih snova mi je da obiđem svet biciklom. U vožnju bicikla sam se zaljubio kada sam upoznao nju, Capriolo Varanus. Bilo je to jedne letnje večeri. Trebalo je da odemo do grada, drugar je imao dve bicikle, pa sam ja seo na jednu. Nikada pre nisam seo na udobniju biciklu, brzine su se menjale tako fluidno i brzo, pedale kao da su se same okretale, činilo se kao da se vozim po oblacima, kao da je svaki nanometar tog rama krojen tačno po mojoj meri. Dva dana kasnije sam je kupio od njega. Bilo je to pre 6 godina. I dan danas vozim tu biciklu. Taman mi je kao i prvog dana, samo što sada mora na jedan "godišnji odmor", da se malo osveži. Inače, ako pitate koliko sam kilometara prešao sa njom, stvarno ne znam. Svakog dana, osim onih kada je bilo snega i leda, sam je 4 godina vozio do srednje škole i nazad. Penjao se po planinama, brežuljcima, išao na trke, prelazio potoke i nosio je preko reke, išao u neverovatne avanture koje i da hoću, ne mogu zaboraviti, i u jednu koja je osvanula kao uramljena slika na mom zidu. Bilo je to prošlog leta, kada smo se drug i ja upustili u avanturu od 150km potpuno nespremni, sa jako malo para i bez neke kvalitetnije opreme. Bez ikakvog detaljnijeg planiranja smo vozili neprestanih 12 sati po 37 stepeni do druge države, prešli granicu bajsevima, spavali u šatoru u centru grada i što je najbolje, bicikla me nijednom nije izneverila, čak ni u najtežim trenucima, iako je bila natovarena napred i pozadi, za šta nije bila namenjena. Trenutno bih verovatno mogao da je prodam i kupim neku novu, ali sam prilično siguran da to nikada neću uraditi. Previše je uspomena koje me vezuju za nju, i moglo bi se reći da je ona sada deo mene. Prošle godine sam počeo da studiram u Beogradu, pa sam je doneo ovde, iako je moj grad udaljen 300km od Beograda. Svakog dana vozim po gradu i uživam u njegovom punom sjaju, jer znate kako kažu:
"Ono što ne možeš spaziti kolima, možeš motorom, ali ono što ne možeš spaziti motorom, možeš biciklom."
