Poštovani,
Dostavljam Vam moju prijavu za akciju "Nabudži mi bajs" koja bi se mogla nazvati: Mala istorija ili u prevodu - bicikla kao lek, terapija i hrana za dusu ...
Jagodina je grad smešten u ravnici Velike Morave, što svima omogućava laku upotrebu bicikla tokom celog života. Stare, crno bele fotografije iz detinjstva me uvek podsete na prve korake napravljene uz mali beli tricikl sa "kva-kva" trubicom. Prašnjava ulica iz koje dopire dečija graja, u kojoj jedan od nas sedi na toj maloj bicikli, koju smo odavno prerasli, a ostali je guraju, je kao scenografija preuzeta iz nekog Felinijevog filma.
Pojava prvih "ponika" u gradu je nama, deci, bila veća senzacija nego spuštanje čoveka na mesec. Zahvaljujući "Politikinom zabavniku" iz koga smo iskoristili kupon za popust, u mom je dvorištu prvog septembra davne '72, osvanula nova Rogova ponika. Da li je trebalo da skoknem do prodavnice za hleb ili da se celog popodneva jurim po gradu igrajući se "pandura i lopova", bicikla mi je bila nerazdvojni drug. Sledeća biciklisticka karika je bila crveni Rog "kontraš" koga sam zvao "Kavasaki" pošto je bio sav izlepljen nalepnicama pomenute firme iz nepoznatog izvora. On je bio i okosnica mog ljubavnog trougla koga su sačinjavali moja devojka, ja i naravno - "Kavasaki". I tako, sve do nekih zrelijih i ozbiljnijih godina kada je bicikl dobio mesto ispod nastrešice a auto, kao i kod većine, dobio primat u korišćenju kao transportnog sredstva.
Da ne bude sve tako predvidivo i monotono, život umeša svoje prste i tako ja pre 5 godina "zaglavim" sa teškom i po život opasnom operacijom. Sportskim rečnikom rečeno, utakmica je skoro bila gotova ali se u sudijskoj nadoknadi desilo izjedačenje i ja tako dobijem mogućnost da igram produžetke. Rešim ja da ih što pametnije i lepše iskoristim. No, kako to obično biva, da ne bude dosadno, firma u kojoj sam radio je zbog opšte krize otišla "pod led", pa sam tako ostao i bez posla. Jasno je da sam se našao u vrlo nezavidnoj situaciji, kako finansijskoj tako i psihičkoj. Bicikla se onda ponovo pojavila u mom životu kao sasvim normalan izbor u smanjenju transportnih troškova a i savet lekara da bi šetnja ili neka druga fizička aktivnsot dobro došla se savršeno uklopila u voznju bicikle.
Veliku pomoć u tome sam imao od prijatelja sa kojima sam dosta često u toku popodneva ili večeri vozikao biciklu po gradu. Svi smo imali sasvim obične bicikle, MTB 26", čak i one stare "kontraše" tipa Prvi partizan, koje bi zbog svoje "stamenosti" bez problema izdrzale i manji nuklearni udar :)
Kako vožnja gradskim ulicama dosta brzo dosadi, krenuli smo po obodu grada i do prvih obližnjih sela. Malo raspitivanja, malo gledanja karata i počeli smo da stvaramo našu malu mapu puteva kojima smo se vozili. Vreme vožnje se sa nekih pola sata polako podizalo, pa smo stigli i do sat vremena. Razdaljine su rasle pa smo uživali u predjenih 10 ili 15km. Sa porastom kondicije rasli su i apetiti i povećavala su se rastojanja. Počeli smo da koristimo internet i mape za planiranje ruta kojima ćemo ići. Kilometraže su se povećavale pa smo stigli i do standardnih 30 ili 40km po vožnji.
U jednom trenutku sam shvatio da mi je vožnja bicikle puno pomogla da ojačam i prebrodim puno zdravstvenih i psihičkih problema. U konsultacijama sa lekarom sam bio dodatno ohrabren da nastavim pošto su i realni medicinski pokazatelji ukazivali da vožnja vrlo pozitivno utiče na moje zdravstveno stanje.
Saznanje o "tracking softveru" za pametne telefone koji beleži sve bitne podatke u toku vožnje je bilo sledeće veliko „otkriće“, jer sam mogao da analiziram gde smo prošao, kako sam vozio, koliko sam kalorija potrošio i sl. Mojoj bicikli sam posvećivao puno paznje, iako je to sasvim obicni amaterski bicikli. Redovno sam je čistio, podmazivao, utezao … kao da se radi o pravoj trkačkoj "munji". Ako je došlo do oštećenja nekog dela pedatno sam pretraživao po internetu kako se isti može popraviti ili zameniti. Lekcije sa youtbe-a su mi dosta pomogle.
Nemogućnost pronalaženja odedjenog rezervnog dela sam nadoknadjivao pravljenjem ili modifikacijom onih koje sam mogao da nabavim ovde. Kad god sam mogao "častio" sam svog dvotočkaša i malim gedžetima: novim prednjim i zadnjim svetlima, torbicom sa alatom i rezervnom gumom, bidonon za vodu, pulsmetrom i sl. Ali sve to nije bitno - bitno je bilo da sam na točkovima. Predjena kilometraža je rasla i nije me obesrabrivalo to što su me u toku vožnje mimoilazili pravi sportski biciklisti „pod punom ratnom opremom“, koji voze bicikle neuporedivo skuplje od mog mtb-a i koji samo onako "prozvižde" pored mene. Kondicija je rasla tako da sam bio u prilici da predjem i do 80km a otići od Jagodine do Ćuprije ili Paraćina je bila "dečija igra".
U jesen bi celo društvo, nevoljno ostavljalo bicikle da zimuju, dok smo mi prelistavli rute koje smo prošli, računali kilometraže, planirali vožnje sledeće godine i jedva čekali prvo prolećno sunce da ponovo izadjemo na puteve. Obzirom da smo svi već blizu pedesetoj godini života i da se nikada nismo aktivno bavili sportom a da smo za sezonu prelazili po par hiljda kilometara, više smo nego zadovoljni.
Iako sam bio u prilici, nisam hteo da promenim svoj bicikl. To mi je jako draga uspomena i poklon koji sam dobio pre 9 godina od svoje supruge za rodjendan. Uz to, jako bitan razlog je i taj što sam sa njom uspeo da prebrodim zdravstvene probleme i da se ponovo osetim jakim i zdravim. Zato sam se i javio na Vaš poziv za "budženje bajsa". Bilo bi mi jako drago da mom dvotočkašu "udahnete" novi život i da ga i dalje sa uzivanjem vozim po Pomoravlju a možda i dalje :) kao i da ova priča, kao pozitivno iskustvo, pomogne i ostalim ljudima koji su se našli u sličnoj situaciji.
