Biciklista sam od malena i time se dičim. Neko bi rekao „Imaš staž na bicikli, zrela si za penziju“. Moj odgovor je na tako nešto citiraću Ajnštajna „Život je kao vožnja bicikla,da bi ste održali ravnotežu morate neprestano da se krećete.“
Vozim moju zeleno srebrnastu zver petu godinu. Skupljala je prašinu u podrumu mog prijatelja ,zbog ne zainteresovanosti njegove supruge da pedalaju zajedno kao par. Čekala je mene i dočekala. Kupila sam je na moju veliku radost i zadovoljstvo i njom zamenila moj stari BMX i Rog desetobrzinac. Kilometre i kilometre smo prošli zajedno asfaltom, šumom, peščarom, makadamom, planinom i ravnicom.
Iz čistog zadovoljstva i sa onom istinskom srećom koju po meni mogu da osete samo oni koji koji se druže sa prirodom .Moj bicikl je beg u pravi život, onaj iskonski čist i sasvim prirodan.
Kada vozim bicikl svet izgleda drugačije, sve je tako jednostavno. Osećam se neopisivo srećna , neko bi pomislio da je droga ,a to je bicikl + ja +pedalanje = sloboda duše.
Lepo je kada se vozim i gradom, ali to ima dosta i prednosti i mana. Svakodnevne maršute na kojima se družimo moja zver i ja su prsten po Košutnjaku, Ada Ciganlija , Ostružnica, Brankov most...
Kada mi dosadi Beograd (vrlo često mi dosadi) , i njegova haotičnost sednem vikendom na moju zver i odem put ravne i mirne Vojvodine odem put Surduka, Slankamena, Inđije, Sremskih Karlovaca ili ka Novom Selu ili Deliblatu... Nismo proputovali Evropu ,ali smo delove Srbije i Crne Gore doktorirali.
I za pravo čudo moram reći, nikada mi se na putovanju nije izbušila guma, ali jeste na Adi Ciganliji na trn, faktički pred kućom. Tog istog dana izbušio je gumu i moj brat .Oboje smo imali Continental gume, on King , a ja Explorer.Tada sam došla na ideju da promenim spoljašnje gume tragala sam i tražila TRAYAL (zelene) našla sam, ali samo crne .Jesu teže od Contintalki, ali su zakon. Prelepo se ponašaju na svakoj podlozi.
Bilo je dana kada kada sam bila serviser „prijatelj u nevolji“ bili smo u Deliblatskoj peščari, ali mojoj zveri ništa nije falilo. Trayalke nisu reagovale ni na kakve boce i trnje .Žvakale su podlogu.
Bilo je dana kada truckajući se po planini promenim i do četri godišnja doba u jednom danu. Obožavam da vozim moju zver Durmitorom, Sinjajevinom... Krenem, a i Sunce za mnom, sat mota, a motam i ja , kipi znoj, sve se lepi, svuda tišina, samo po neki lavež ovčara u daljini.
Kako dodjem do planinskog prevoja, eto i nagrade za trud. Krene vetar da šamara, oblaci koji se stvore niotkuda zaklone ti Sunce, pedalaš i misliš pojaviće se. A ono polako, ali sigurno postaje samo gore. Kako se penjem, magla je sve gušća.
Pomislim ovo se Bog igra sa mnom. Iskušava me , da li ću da odustanem. Pitam bicikl, on ćuti, znači idemo dalje. Spuštam se, ne motam i vetar koji ponovo počinje da fijuče ispred mene čisti mlečno belu maglu, nagrada je za trud što moje oči vide retku pticu tetreba.
Srećna sam. Uspevam da ga uslikam. Već par sati sam na biciklu idem ka mestu gde se račva put ka kanjonu i katunu.
Odluka je pala. Zbog suznežice i sumraka da skrenemo levo moj bicikl i ja i nadjemo katun. Moja zeleno srebrnasta zver Hrinkow koja je vrlo laka i sa dobrom opremom počela je da pokazuje bolesti zadnjih dana i pored redovnog održavanja i podmazivanja.
Zato jedino što mogu reći pomozite potebno mu je osveženje , malo zelene boje i još po nešto.
