Šta je posebno u vezi sa mojim biciklom? Vama verovatno ništa, a meni sve.
Naša priča počinje u martu 2015. godine kada sam ga našla kod preprodavca na novosadskoj Najlon pijaci. Prva posebna stvar jeste da je to moj prvi bicikl, posle malog koji sam imala u osnovnoj školi. Tog prvog, prvog je pošteni lopov ukrao iz mog dvorišta, a meni je ostavio staru Poniku jedne bake iz komšiluka. Dakle, ovaj novi prvi je bio nešto posebno, leti kao vetar, ma kao avion. Ram je malo veći nego što je meni potrebno, to su mi muškarci često napominjali dok bismo zajedno čekali da predjemo na semaforu. Moj odgovor je uvek isti, nije prevelik za mene, savršen je.
Moj bicikl je postao moje prevozno sredstvo tokom cele godine, sa njim idem na posao, u izlazak u grad, kod roditelja, ma svuda. Bukvalno smo nerazdvojni. Mislim da sam u prethodne dve godine na posao išla autobusom samo kada je kiša baš ekstremno padala i kada je nedelju dana zimus bila ludačka hladnoća. On podnosi sve vremenske uslove. Iako je on u biti jedan običan gradski bicikl, poslužio je za vožnje po Fruškoj gori, vozio se u vozu i obišao je Odžake, prelazio je solidne kilometraže na dnevnom nivou i nije posustao. U poslednje vreme se ponaša kao penzioner, traži servis svaka dva-tri meseca, ali ja mu uslišavam želje, jer je divan i jer je zaslužio. Suprug mi stalno govori da je vreme da ga menjam, ali on je deo mene i nisam spremna da se odvojim od njega, barem ne još uvek.
